Jump to content

Մասնակից:ՆարեԱդամ/Ավազարկղ2

Վիքիպեդիայից՝ ազատ հանրագիտարանից

Հարսի այրում, ընտանեկան բռնության ձև, որը կիրառվում է Հնդկական թերակղզում և դրա շրջակայքում գտնվող երկրներում: Հատուկ դեպք է հարսնացուի մահը օժիտի պատճառով, երբ սպանությունը կատարվում է ամուսնու կամ նրա ընտանիքի կողմից հարսնացուի ընտանիքի կողմից լրացուցիչ օժիտը վճարելուց հրաժարվելու պատճառով: Կանանց վրա լցնում են կերոսին, բենզին կամ այլ դյուրավառ հեղուկ և այրում, ինչը հանգեցնում է смерти от ожога մահվան[1][2]: Առավել տարածված է Հնդկաստանում, որտեղ այն լուրջ խնդիր է 1993 թվականից ի վեր[3][4]։

1995 թվականին Time ամսագիրը հաղորդել է, որ Հնդկաստանում օժիտի պատճառով մահվան դեպքերը 1980-ականների սկզբին տարեկան մոտ 400-ից 1990-ականների կեսերին հասել են տարեկան մոտ 5800-ի[5]: 1996 թվականին CNN հեռուստաալիքը հոդված էր հրապարակել, որում ասվում էր, որ ոստիկանությունն ամեն տարի ավելի քան 2500 հաղորդում է ստանում հարսնացուներին այրելու մասին: Հնդկաստանի հանցագործությունների գրանցման ազգային բյուրոյի տվյալներով՝ 2008 թվականին օժիտի մահվան գործերով կայացվել է 1948 մեղադրական դատավճիռ և 3876 արդարացման դատավճիռ[6]։

Պատմություն[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

Մահ օժիտի պատճառով[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

Օժիտի պատճառով մահը Հարավային Ասիայի երկրներում՝ առաջին հերթին Հնդկաստանում, երիտասարդ կնոջ մահն է, որին ամուսինը սպանել կամ ինքնասպանության է հասցրել: Ամուսինը կամ նրա ընտանիքը անընդհատ փորձում են հարսնացուից կամ նրա ընտանիքից ավելի շատ օժիտ ստանալ: Տեղի են ունենում նաև թթվով հարձակումներ, թունավորումներ։ Կանայք հաճախ ճնշման են ենթարկվում իրենց ապագա ամուսնու կամ նրա հարազատների կողմից օժիտի պատճառով[2]։

Ծագում[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

Առնվազն չորս տեսակետ կա այն մասին, թե ինչու հարսնացուները սկսեցին այրել Հարավային Ասիայի երկրներում:

Մշակութային առավել հիմնավորված տեսություններից մեկը ենթադրում է, որ Հնդկաստանի նման խորապես նահապետական հասարակության մեջ կնոջ դերը որոշվում է նույնիսկ նրա ծնվելուց առաջ՝ նրան ավելի ցածր մակարդակի վրա դնելով, քան տղամարդը[7]: Նրան հոգս են համարում և «կերակրելու ավելորդ բերան»[2]։ Տղամարդիկ, որոնք համարվում են ֆիզիկական ակտիվ, կարող են կանանց վերաբերվել որպես հպատակների[2]: Ամուսնության մեջ «հասարակությունը պահանջում է հնազանդություն ամուսնուն»[2][7]:

Սպառման տեսությունը պնդում է, որ ամենի պատճառը ագահությունն է[8]: Օժիտն օգտագործվում է որպես ավելի բարձր սոցիալ-տնտեսական կարգավիճակի հասնելու միջոց[7][2]։

Պատմականորեն օժիտի համակարգը կարող էր ընկալվել որպես մահմեդական մշակույթը Հինդու մշակույթից տարբերելու միջոց՝ ստեղծելով հետագա տարանջատում կաստաների ներսում: Մեծ օժիտը ցույց կտա ավելի բարձր կարգավիճակ և տարբերություն իսլամից՝ դրանով իսկ խթան ստեղծելով ավելի մեծ օժիտ պահանջելու համար[7]:

Կա վարկած, որ օժիտի պրակտիկան ծագել է Հնդկաստանում Բրիտանական տիրապետությունից[9]՝ կաստաների միջև «ամուսնության տարբեր ձևերը» տարբերելու համար[2]: Բրիտանական կառավարությունը ձգտում էր ամրապնդել օժիտի պրակտիկան ստորին կաստաներում՝ որպես նրանց ծիսական ամուսնությունները արմատախիլ անելու միջոց[10]: Ամուսնության ծիսական ձևերը վարկաբեկվել են այնքան ժամանակ, քանի դեռ չեն ճանաչվել միայն բարձրագույն կաստաների ամուսնության համակարգերը[2]։

Հարավային Ասիա[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

Հնդկաստանում, Պակիստանում և Բանգլադեշում հարսնացուի այրման հետևանքով տարեկան մահանում է 4000-25000 մարդ (2011 թվականի տվյալներ)[11]։

Հնդկաստան[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

[[Файл:Say_no_to_dowry.jpg|мини| Плакат мусульманской организации «Форум достоинства Карнатаки „ против системы приданого в Бангалоре, Индия.]]

Եթե ամուսինը և/կամ նրա հարազատները որոշել են, որ օժիտը՝ դստեր ծնողների կողմից ամուսնուն տրված նվերը, բավարար չէ, նրանք փորձում են սպանել հարսնացուին, որպեսզի ամուսինը հնարավորություն ունենա նորից ամուսնանալու կամ պատժելու հարսնացուին և նրա ընտանիքը[12]: Հնդկաստանում օժիտի չափը հարստության արտացոլումն է։ Հնդիկ գրող Ռաջեշ Թալվարը օժիտի պատճառով մահվան մասին պիես է գրել՝ «Հարսնացուն, որը չի այրվել» անվանմամբ:

1961 թվականին Հնդկաստանի կառավարությունն ընդունել է «օժիտի արգելման մասին օրենքը», որն անօրինական է դարձրել օժիտի պահանջելը հարսանիք կազմակերպելիս։

1986 թվականին Հնդկաստանի խորհրդարանը օժիտի պատճառով մահը ներառել է ընտանեկան բռնության հետ կապված հանցագործությունների ցանկում։

Հնդկաստանի Քրեական օրենսգրքի նոր՝ 304-B հոդվածի համաձայն, եթե հարսնացուն «սպանվում է ամուսնությունից հետո 7 տարվա ընթացքում, և ապացուցվում է, որ նա դաժանորեն կամ ճնշվել է ամուսնու կամ որևէ հարազատի կողմից», ամուսինը կամ օժիտի ցանկացած պահանջի հետ կապված, ապա մահը կդասակարգվի որպես "օժիտի պատճառով մահ", և ամուսինը կամ նրա հարազատները կհամարվեն նրա մահվան պատճառ": եթե հարսնացուն սպանվում է ամուսնությունից հետո 7 տարվա

Դատավճիռներ՝ 7 տարվա ազատազրկումից մինչև ցմահ ազատազրկում:

1997-ի զեկույցում նշվում էր, որ ամեն տարի առնվազն 5000 կին մահանում է օժիտի պատճառով, և առնվազն մեկ տասնյակ մահանում է ամեն օր "Խոհանոցային հրդեհներում", որոնք համարվում են կանխամտածված: Օժիտի պատճառով գրանցված մահվան դեպքերի մոտ 30% - ը ավարտվում է դատարաններում մեղադրական դատավճիռներով

Если муж и/или его родственники решили, что приданое, подарок, подаренный родителями дочери мужу, было недостаточным, они пытаются убить невесту, чтобы предоставить мужу возможность повторно жениться или наказать невесту и её семью“. В Индии размер приданого является отражением богатства. Индийский писатель Раджеш Талвар написал пьесу о смерти из-за приданого „Невеста, которая не сгорела“[13].

В 1961 году правительство Индии приняло „Закон о запрете приданого“, сделавший требование приданого при организации свадьбы незаконным[14].

В 1986 году индийский парламент включил смерть из-за приданого в список преступлений, связанных с насилием в семье.

Согласно новой статье 304-B Уголовного кодекса Индии, если невесту „в течение 7 лет после замужества убивают, и доказано, что незадолго до смерти она подвергалась жестокости или притеснениям со стороны мужа или любого родственника“ мужа или в связи с любым требованием приданого, то смерть будет классифицироваться как „смерть из-за приданого“, и муж или его родственники будут считаться причиной её смерти»[14].

Приговоры: от 7 лет лишения свободы до пожизненного заключения[15].

В отчете 1997 года утверждалось, что по меньшей мере 5000 женщин умирают каждый год смертью из-за приданого и по меньшей мере дюжина умирает каждый день в «кухонных пожарах», которые считаются преднамеренными[16]. Около 30 % зарегистрированных смертей из-за приданого заканчиваются обвинительными приговорами в судах[6].

Պակիստան[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

В Пакистане «Ассоциация прогрессивных женщин» сообщает, что каждый год 300 женщин сжигаются заживо семьями их мужей, инциденты маскируются под несчастные случаи, например, под «взрывающуюся печь»[17]. Пострадавшие в результате этих происшествий имеют травмы, несовместимые с ожогами от печи[17]. Согласно отчету Amnesty International за 1999 год, хотя было зарегистрировано 1600 случаев сожжения невест, только в 60 случаях виновные были привлечены к ответственности, и из них только 2 случая закончились осуждением[18].

В Пакистане женщины проводят кампанию за принятие закона, запрещающего эту практику, за создание приютов для женщин и за создание больниц со специализированными ожоговыми отделениями[19]. Общественное давление изнутри, а также со стороны международных правозащитных групп, повышает уровень осведомленности внутри пакистанского правительства[20].

В 1988 году около 800 пакистанских невест были сожжены заживо; в 1989—1100, в 1990 году — 1800, в 1999 году[21]—около 300. Газеты Лахора за шесть месяцев (1997 год) сообщили в среднем о 15 нападениях на женщин в месяц[22]. Human Development оценила масштаб преступлений в Южной Азии — 16 случаев сожжения невест в месяц[23]. За 8 лет в окрестностях Исламабада пострадали 4000 женщин, средний возраст жертв составлял от 18 до 35 лет, причем примерно 30 % из них были беременны на момент смерти[24]. Шахназ Бухари сказал о таких нападениях:[24]

Либо в Пакистане есть одержимые печи, в которых сжигают только молодых домохозяек и особенно любят гениталии, либо, судя по частоте, с которой происходят подобные случаи, можно увидеть мрачную картину того, что эти женщины являются жертвами преднамеренного убийства.

В 1994 году, в Международный женский день, было объявлено, что различные НПО присоединятся к кампании по повышению осведомленности общества об этой проблеме[25].

В Пакистане каждый час заживо сжигают одну женщину из-за приданого (2021 год)[26].

Այլ երկրներ[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

Иногда сжигают невест индийских, пакистанских и бангладешских диаспор в других частях мира, например, в Соединенных Штатах.

ԱՄՆ[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

В Кэрроллтоне, штат Техас, дипломированная медсестра Алеямма Мэтью умерла от ожогов 5 апреля 1992 года[27]. Она и её муж Мэтью Варугезе эмигрировали из Индии два десятилетия назад, у них родилось три дочери в Соединенных Штатах, но брак был проблемным[27]. Мать, облитую бензином и объятую пламенем, нашли дети, и вскоре она умерла[27].

Статьи об этом случае в газетах подверглась некоторой критике за изображение не-западных стран как отсталых[27].

Վերահսկողություն[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

В настоящее время существуют правительственные инициативы по криминализации сжигания невест и общественные организации, работающие над борьбой с этой практикой, а также международные законы, направленные против нарушений прав человека[2].

Правительственные усилия[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

В 1961 году Индия приняла «Закон о запрете приданого»[28].

В начале 1980-х годов в него были внесены поправки, призванные «исправить ряд присущих ему недостатков и лазеек»[7], поправки сделали данное преступление уголовным, в течение 7 лет после брака смерть жены связывали с приданым[2]. Этот конкретный закон не даёт исчерпывающего определения приданого, что является его недостатком. Семилетний срок не менее проблематичен, поскольку он просто позволяет мужьям ждать[2].

«Закон о борьбе с жестокостью» 1983 года запрещает жестокость по отношению к жене и подвергает мужа и/или родственников мужа штрафам или тюремному заключению, если они причиняют жестокость жене[10].

Статья 1 Всеобщей декларации прав человека провозглашает свободу и равенство, Статья 5 провозглашает: «Никто не должен подвергаться пыткам или жестокому, бесчеловечному или унижающему достоинство обращению и наказанию»[29].

Неправительственные усилия[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

[[Файл:Rising_son_in_law_in_Bengal,_painting_by_Gaganendranath_Tagore_-_Indian_Museum,_Kolkata.jpg|мини| «Восходящее солнце Бенгалии», картина Гаганендранатха Тагора (ум. 1938).]] В Индии внутреннее законодательство, как правило, соблюдается недостаточно, поэтому массовые организации «взяли на себя задачу остановить сжигание невест». Одним из примеров этого являются финансируемые государством ячейки семейных консультационных центров. Однако зачастую такие центры лишь закрепляют стереотип о «женских острых языках» и мужском праве применять силу[2][7].

Потенциальные усилия[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

С целью реформы несовершенных и неэффективных законов предложено расширить защиту женщин в соответствии с международным законодательством о беженцах, чтобы предоставить убежище жертвам гендерной дискриминации или гендерцида[30]. Одним из способов достижения этого было бы включение женщин в определение «преследуемой социальной группы»[2] .

В апреле 1984 года Европейский парламент внес предложение по защите женщин от преследований по признаку пола путем реформирования международного законодательства о беженцах[2]. Однако предложение было отклонено.

Другим решением является установления прав собственности женщин[31]. Даже будучи замужем, невеста не имеет прав на имущество, принадлежащее мужу, пока он жив[2]. Право женщин на собственность ликвидирует причину вступления в брак по экономическим или юридическим соображениям, игнорируя тем самым практику приданого[2].


Ծանոթագրություններ[խմբագրել | խմբագրել կոդը]

  1. Ash, Lucy (16 July 2003). «India's dowry deaths». BBC. Արխիվացված օրիգինալից 2016-03-05-ին. Վերցված է 30 July 2007-ին.
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 Lakhani, Avnita Bride-burning: the "elephant in the room" is out of control(անգլ.) // Pepperdine Dispute Resolution Law Journal : журнал. — 2005. — Т. 5. — № 2. — С. 249—298. Архивировано из первоисточника 5 փետրվարի 2016.
  3. «Brideburning claims hundreds in India – CNN». Articles.cnn.com. 18 August 1996. Արխիվացված է օրիգինալից 26 March 2012-ին. Վերցված է 28 January 2012-ին.
  4. Kumar, Virendra; Kanth, Sarita (December 2004). «Bride burning». The Lancet. 364 (special issue): 18–19. doi:10.1016/S0140-6736(04)17625-3. PMID 15967137. S2CID 32625512.
  5. Rahman, Maseeh (27 February 2001). «Indian Society Needs To Change». Time. Արխիվացված է օրիգինալից 12 March 2007-ին.
  6. 6,0 6,1 . 16 January 2010. {{cite book}}: Missing or empty |title= (օգնություն); Unknown parameter |заглавие= ignored (օգնություն); Unknown parameter |издательство= ignored (օգնություն); Unknown parameter |ссылка= ignored (օգնություն)CS1 սպաս․ url-status (link) Արխիվացված է Մայիս 27, 2013 Wayback Machine-ի միջոցով:
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 7,5 Note: the tragedy of bride burning in India: how should the law address it?(անգլ.) // Brooklyn Journal of International Law : журнал. — 1996–1997. — № 22. — С. 637—694. Архивировано из первоисточника 8 Սեպտեմբերի 2023.
  8. Pardee, Laurel Remers (1996). «The dilemma of dowry deaths: domestic disgrace or international human rights catastrophe». Arizona Journal of International and Comparative Law. 13: 491–522. Արխիվացված օրիգինալից 2019-12-18-ին. Վերցված է 2024-01-02-ին. Lexis Nexis. Արխիվացված {{{2}}}.
  9. Nangia, Anshu (1996–1997). «Note: the tragedy of bride burning in India: how should the law address it?». Brooklyn Journal of International Law. 22: 637–694. Արխիվացված օրիգինալից 2019-12-18-ին. Վերցված է 2024-01-02-ին. Lexis Nexis. Արխիվացված {{{2}}}.
  10. 10,0 10,1 Lakhani, Avnita (2005). «Bride-burning: the "elephant in the room" is out of control». Pepperdine Dispute Resolution Law Journal. 5 (2): 249–298. Արխիվացված օրիգինալից 2019-12-18-ին. Վերցված է 2024-01-02-ին. pdf. Արխիվացված է Փետրվար 24, 2019 Wayback Machine-ի միջոցով:
  11. «Bride Burning» (PDF). 18 August 2011. Արխիվացված է օրիգինալից (PDF) 31 October 2020-ին. Վերցված է 3 May 2020-ին.
  12. Jutla, Rajni K.; Heimbach, David (March–April 2004). «Love burns: an essay about bride burning in India». Journal of Burn Care & Rehabilitation. 25 (2): 165–170. doi:10.1097/01.bcr.0000111929.70876.1f. PMID 15091143.
  13. «Rajesh Talwar». amazon.com. Արխիվացված օրիգինալից 2019-12-18-ին. Վերցված է 2024-01-02-ին.
  14. 14,0 14,1 «The Dowry Prohibition Act, 1961». wcd.nic.in. Ministry of Women and Child Development (India). 20 May 1961. Արխիվացված է օրիգինալից 9 September 2015-ին.
  15. . October 1996. էջեր 28–42. {{cite book}}: Missing or empty |title= (օգնություն); Unknown parameter |заглавие= ignored (օգնություն); Unknown parameter |ответственный= ignored (օգնություն); Unknown parameter |часть= ignored (օգնություն) (Explaining section 304-B of the Indian Penal Code.)
  16. Staff writer (23 July 1997). «Kitchen fires kill Indian brides with inadequate dowry». New Delhi, India: UPI. Extract. Արխիվացված է Դեկտեմբեր 10, 2023 Wayback Machine-ի միջոցով:
  17. 17,0 17,1 «World:South Asia Bride burning 'kills hundreds'». BBC.co.uk. 27 August 1999. Արխիվացված օրիգինալից 2018-10-20-ին. Վերցված է 11 June 2009-ին.
  18. «Honour killings of girls and women (ASA 33/018/1999)». Amnesty International. 1 September 1999. Արխիվացված օրիգինալից 2019-02-24-ին. Վերցված է 29 December 2006-ին.
  19. Ali, Sahar (28 July 2003). «Acid attack victim demands justice». BBC. Արխիվացված օրիգինալից 2017-09-05-ին. Վերցված է 30 July 2007-ին.
  20. 'Pakistan: Honour killings of girls and women' in Amnesty International Report 1999, (London: September 1999)
  21. «South Asia | Bride burning 'kills hundreds'». BBC News. 27 August 1999. Արխիվացված օրիգինալից 2023-08-04-ին. Վերցված է 28 January 2012-ին.
  22. , ISBN 9780761997962. {{citation}}: Missing or empty |title= (օգնություն) Preview.
  23. Ajmal, Umer Bin (25 April 2012). «Domestic violence». Dawn. Արխիվացված օրիգինալից 2012-10-31-ին. Վերցված է 28 July 2012-ին.
  24. 24,0 24,1 Terzieff, Juliette (27 October 2002). «Pakistan's fiery shame: women die in stove deaths». Women's eNews. Արխիվացված օրիգինալից 2016-01-15-ին. Վերցված է 2024-01-02-ին.
  25. . էջ 115. ISBN 9781576071014. {{cite book}}: Missing or empty |title= (օգնություն); Unknown parameter |год= ignored (օգնություն); Unknown parameter |заглавие= ignored (օգնություն); Unknown parameter |издательство= ignored (օգնություն); Unknown parameter |место= ignored (օգնություն); Unknown parameter |ответственный= ignored (օգնություն)
  26. Farrukh, Rimal (2021-06-30). «Why Are Pakistani Women Setting Themselves On Fire?». Radio Free Europe/Radio Liberty (անգլերեն). Արխիվացված օրիգինալից 2023-09-06-ին. Վերցված է 2023-09-06-ին.
  27. 27,0 27,1 27,2 27,3 Parameswaran, Radhika (1996). «Coverage of "Bride Burning" in the "Dallas Observer": a cultural analysis of the "Other"». Frontiers: A Journal of Women Studies. 16 (2–3): 69–100. doi:10.2307/3346804. JSTOR 3346804. Pdf. Արխիվացված է Օգոստոս 7, 2021 Wayback Machine-ի միջոցով:
  28. Greenberg, Judith G. (2003). «Criminalizing dowry deaths: the Indian experience». Journal of Gender, Social Policy & the Law. 11 (2): 801–846. Արխիվացված օրիգինալից 2020-11-27-ին. Վերցված է 2024-01-02-ին. Pdf. Արխիվացված է Նոյեմբեր 12, 2023 Wayback Machine-ի միջոցով:
  29. «The Universal Declaration of Human Rights». un.org. United Nations. Արխիվացված օրիգինալից 2013-11-28-ին. Վերցված է 2024-01-02-ին. Pdf. Արխիվացված է Օգոստոս 22, 2017 Wayback Machine-ի միջոցով:
  30. Cipriani, Linda (1993). «Gender and persecution: protecting women under international refugee law». Georgetown Immigration Law Journal. 7: 511–548. Արխիվացված օրիգինալից 2021-09-03-ին. Վերցված է 2024-01-02-ին.
  31. Gopal, Gita (1993). «Gender and economic inequality in India: the legal connection». Boston College Third World Law Journal. 13 (1): 63–86. Արխիվացված օրիգինալից 2020-10-31-ին. Վերցված է 2024-01-02-ին. Pdf. Արխիվացված է Դեկտեմբեր 15, 2016 Wayback Machine-ի միջոցով:

Գրականություն[խմբագրել | խմբագրել կոդը]